~Ljubavna Poezija~

...
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
...

...
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
...

...
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.
...

...
I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.
...

...
Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.
...

..
Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinovic

Strofe jednoj ženi

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
i stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
kao prvo gnezdo budno među svima,
ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
prostor, da imadneš dušu začuđenu,
mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilama,
što nosi podneblja drugih kopna; o, ti,
što se, neumitna, javi među nama
da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

Jovan Dučić

Tajna

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu,
kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je šuman eho moje laži,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg drži.

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne -
dva crna pauna na zidu starinskom.

Jovan Dučić

Trenuci

Ta ljubav bez cilja i bez sutradana,
zla sestra večnosti, u besu sveg hitnog
nosi znak najveće kobi što je znana:
Sav užas prolaznog i bol neumitnog.

Taj svemir naslikan na valu što bega,
sav pokret prostorâ u treptanju lista —
Ljubav je bez sutra večnija od svega:
jer i posle smrti još je uvek ista.

Ta ljubav što umre u naponu vrelu,
mač skrhan na samim vrhovima tvrđa,
ima pobedničku gordost na svom čelu:
jer umre u sjaju pre nego zarđa.

Ona prođe dušom kao iz daleka
zalutale ptice u svetlosti maja;
U pesmi su njinoj glasi drugih reka,
i na krilima im sunce drugog kraja.

I ona nestaje pre vesele žetve,
uvek neuvela u svemu što vene,
bez svoga zaveta i bez svoje kletve —
u lepoti reči jednom izrečene.

Jovan Dučić

MAJSKA PESMA

O, al' mi blista
priroda sva!
Al' kliče polje!
Al' sunce sja!

Iz svake grane
pupi po cvet,
a iz žbunova
glasova svet;

Iz svakih grudi
radost i raj.
O, zemljo! Sunce!
O, srećo, traj!

Ljubavi, lepša
no oblak taj
što zlatni zorin
upija sjaj,

Ti polju daješ
blagoslov nem,
a cveća dahom
i svetu svem.

Devojko! Draža
no život sam!
Pogledaj! Taj pogled!
Voliš me, znam.

Ne voli ševa
pesmu ni let,
nit dah nebesa
jutarnji cvet

ko što te voli
plahi mi dah,
tebe što mladost,
radost i mah

zvucima daješ
pevanja mog.
Ljubav ti ovu
platio Bog!
           

Gete