~Ljubavna Poezija~

BLIZINA DRAGOG

Mislim na tebe
kad se od sunca zapali
pučina sva,
Mislim na tebe
kad mesec ustreptali
nad izvorom tka.

Vidim te kad na putu dalekom
spazim uzvitlan prah,
sred noći, kad čoveka
na uskoj stazi obuzme strah.

Čujem te
kad se sve more uskoleba
uz mukli huk.
Slušam u lugu
kad ispod celog neba
zavlada muk.

Ti si uz mene,
bliskošću svojom rasplinu
daljinu svu!
Zalazi sunce,
skoro će zvezde da sinu.
O, da si tu!

Gete

MESECU

Ispunjuješ opet dolju
tiho sjajem u maglini.
I otkrivaš jošte jednom
dušu moju u celini.

Rasprostireš nad poljane
blagog lica zraku svoju,
ko prijatelj ljupkim okom
što na sudbu gleda moju.

Svaki odsjaj vedrih, mutnih
oseća mi srce dana,
i ja gredem u samoći
izmeđ' sreće, bola, rana.

Teci, teci, draga vodo!
Nikad veso biti neću,
tako šalu, poljub zgubih,
tako vernost i najveću.

Ta imadoh negda ono
dragoceno što je tako
da se nikad, aoh bola,
zaboravit ne da lako!

Šumi vodo duž doline
neumorno i bez tija,
šumi, šumi i dovedi
pesmi mojoj melodija!

Kada u po zimnje noći
besneć burno nadolaziš,
ili kada u proleće
mladičine grane kvasiš.

Srećan ko se od sveg sveta
bez i trunke mržnje skloni,
s prijateljem na prsima
dušu lepom svu pokloni.

Na šta ljudi i ne misle,
o čemu se i ne sniva
kroz lavirint prsa naših
u tavnoj se noći zbiva.

Gete

SAVET O LJUBAVI

Zatvori oči i usni san
san u kome su ti data krila
i neka samo za tebe, večno traje dan
da bi imala vremena da pronađeš bolje
bolje od ljubavi

Kreni odmah i obiđi svet
okusi sve njegove radosti
i neka se ne desi ni jedan pokret
koji bi te uznemirio u potrazi
za nečim boljim, boljim od ljubavi

Udahni duboko i zatim poleti
pretraži celu sopstvenu maštu
ni tad da ti smeta niko neće smeti
dobićeš mir da bi u sebi mogla
da nađeš bolje, bolje od ljubavi

Ali zašto se trudiš kad istinu znaš
da svemu što vredi na svetu ovom
jedan sastojak dodati moraš
da bi bilo zaista dobro
To je ljubav, ljubav naravno


Carl Sandberg

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POCINJE

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.


Carl Sandberg

VELIKI LOV

Ne mogu sad da ti kažem.
Kad me ne bude više
Gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u šapat -
Možda ću, jednom reći.
Kad ružin odsjaj na suncu
Klone u izmaglicu
I kada ruža bude samo minula rumen,
Kada lice koje volim odluta
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada više ne vredi
Mahnuti i reći dovidjenja -
Mozda ću, jednom, da ti kažem.
Nikada takvu ne upoznah:
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
I ispod ruža tražeći te.
Od tebe uzvišeniju
Nikad neću naći.

Carl Sandberg

NEŽNOSTI

Smisao reci meri se
veštinom prećutkivanja
lepotom neizgovorenog .

Suština kazivanja samo je Tišina
onog najglasnijeg u nama
jedina prava večnost
samo veličina prolaznosti .

Da li je važnije kako To reći ili kako prećutati ?!

Uvek smo samo ono što nam nedostaje
ali
moze li išta tako da se razlikuje od nas
kao mi sami ?

Nismo li samo neka granica
suštine i smisla
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i traženog ,
neka najčudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja ,
da li je neizvesnost - mogućnost izvesnog
da li je sreća - ne znati mnogo ....

Nista nije slučajno Ili je slučajno Sve ,
čovek je ono što čini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)

da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo ?

Umetnost vode nije u izvoru ,
već u žedji
mudrost hleba nije u pšenici ,
nego u gladi .

(lepota razumevanja počiva u sumnji)

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju nečega što je najvise Ti

Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja ?

Da li je važnije - nadvladati daljine ili značenja ?

Ono najveće što se može doživeti nije večnost
već Trenutak !

Lepota beskonačnosti - mudrost je konačnog .

Najveće zadovoljstvo nije u posedovanju već davanju
Da li je sramota biti nesrećan ?

Znam:
najepše Ja nikada neće biti i jedino ja
najlepše Ovde nikada neće biti
i jedino ovde
i Tamo je ovde
sve
samo po sebi ponavljajući se
ostaje neponovljeno ...

Da li je postojanje - mudrost mogućeg ?
Da li je sreća - voleti mnogo ?

Mita Golić

Ispunjenost duše

Kapi sreće rose nad mojim životom
I maglovita tama nestaje sa mojih
trepavica
Drugačijim očima jutros Te ljubim
dok oko mene mutne vode teku
laži i neistine
Dok me zapljuskuju tanke niti
izgubljenosti na odlasku
Krivac svemu si Ti jer si zavirio
u unutrašnjost moje duše
I samo jedan Tvoj smiješak oživio
je moju zaspalost
Uzalud sam se godinama odmarala
lebdeći mislima ka nekom
savršenstvu
Samo Tvoj tihi korak bio je presudan
da osjetim ispunjenost duše
Da se prizemljim u stvarnosti
Tvoje ljubavi
Da se okupam istinom u Tvojim
očima
Da se nastanim zauvijek
u Tvome srcu

Evica Kraljic

Na moje rame naslonjena

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli...

Atolaguire Manuel

Bog mi je svedok

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Romualdo Miralles

LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protice, a onda se sliva
vrh usta dotice, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveca gde kipti moja sreæa
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Tanja Prokopljevic

I posle svega

stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?

J. Munic

Ljubav!... Pre no što počne da živi odvažuje se na sve,
a stalno uništava ono čime se hrani... Izokrenuti sneg...
Ali sneg pod stopalom anđela apstrakcije
ne topi se... A pošto sudbina ne haje za ideale,
ona je vladavina i vlada... Ali ljubav je
trebalo da bude ono što će biti... No upravo preko nje
saznajemo da smo već osuđeni...
Čak i apsurd je apsurdan...
Nema za nas izbora...
Nekad neka maglovita rečenica
čiji je mračni smisao za nas neshvatljiv
kadra je da se razgori do takvog bleska
da nas zaslepljuje... Jer metafizička je
sama stvarnost... Ali zaljubljeni
ne vole da između zagonetke
i mogućnosti odgonetanja
oštroumnost krnji svoje oštrice... Doslovni,
oni se grle i ljube čak i ne sluteći
da čak i opasnost prelazi u naviku i ravnodušnost.
U protivnom slučaju morali bi umreti. Umreti možda
bez majstorstva strave, ali sasvim sigurno
u bosoj tišini koja nam se bliži
na cvetni poziv
i prosto nam govori: dosta!
Mi se tad jedva pogledamo -
i pre no što shvatimo je li reč o promeni ili preobražaju
moramo i toj promeni i preobražaju
da se poklonimo i pružimo ruku bez žurbe
da bi se mogli preobući u mrtvačko ruho...
Ali pravi ljubavnik ne sklapa primirje s portretom
i ne pristaje da ponese Asircima petla
od još nezačetih reči, od nedorečenog zgražanja,
od neiskazane radosti... Svaka predstava je
privlačna... Čak i predstava samoubistva...
Stoga neka traje noć
u kojoj će uporna harmonija
ponavljati svoj ritam toliko dugo
da jedino usud može ispretrgati ono njeno žensko namigivanje
miganjem demona uništenja!
Neka traje noć u kojoj se milosti može nadati
jedino umetnost, već odavno prokleta
radoznalošću pakla i ravnodušnošću ovog sveta!
Neka traje noć, makar i poslednji kamen što
preostaje graditelju svetionika - imao da ubije njegovog sina!
Neka traje noć, makar imao da se ugasi prvi svitac
za vreme gradnje podzemne železnice!
Neka traje noć u kojoj je metla komete
već odavno iščistila pad anđelica
iz vatikanskih vrtova u zadušničku šumu Vaterloa!
Srce je teret... Razum - samo težina... Čak i posmrtna nevinost
baca nas u iskušenje... Stoga nek traje noć!

Vladimir Holan

Prebroj bademe,
prebroj što beše gorko i što te je držalo budnu,
pribroj tome i mene:
Tražio sam tvoje oko kad si ga otvorila
i kad te niko nije pogledao,
preo sam onu potajnu nit
niz koju je rosa što si je mislila
klizila ka krčazima
čuvanim izrekom koja ne nađe
ni do čijeg srca put.
Onde si tek sasvim stupila u ime koje ti pripada,
koračala si ka sebi pouzdanim korakom,
njihali su se slobodno čekići
u zvoniku tvoga ćutanja,
što uhvati sluhom to ti pride,
što beše mrtvo zagrli i tebe,
i tako ste utroje pošli kroz veče.
Načini me gorkim.
Pribroj me bademima.

Pol Celan

Nekoga moraš voleti,
makar i trave, reku, stablo ili kamen,
nekome moraš ruku nasloniti na rame
da se gladna nasiti blizine,
nekome moraš, moraš,
to je kao hleb, kao gutljaj vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje smele ptice snova,
svoje plahe ptice nemoći
– negde mora biti za njih
gnezdo spokojstva i nežnosti
nekoga moraš voleti

Ivan Minotti

DOK GOVORIŠ

Kad rečima ti padaš u mene,
čelo mi se u tebe pretvori,
tvoja reč mi ulazi u zene,
u grlu mi potok zažubori.

Tada sveta odjednom nestane
i u tebe sve reči se sjate,
tad mi oči lete na sve strane,
no ničega drugog da se late.

Reč smrznuta u uglu usana
u osmeh se ispred tebe topi,
misao mi tada iskidana,
nedirnuta, nad tobom se sklopi.

Milen Milivojevic

DOK GLEDAŠ

To je vreme puno nevremena,
to je govor bez ijednog glasa.
Strah u meni niče bez semena,
pogled ti se ćutanjem talasa.

Taj mi pogled i kad progovori,
skriva negde naličje bez lica
i nikad se u reč ne pretvori,
to je pogled iza trepavica.

Tišina je kao vrisak tiha:
to je oko što nikad ne žmuri,
to je pesma bez ijednog stiha,
to je ptica što u nebo žuri.

Milen Milivojevic

DOK ĆUTIŠ

U usnulom i prodornom muku
tad lagano pronalazim nešto
što mi šalje nemuštu poruku
koju skrivam od očiju vešto.

To ćutanje može sve stihove
da razbaca daleko od sebe
i da nikad ove moje snove
ne dokuči srce što mi zebe.

Kad osetim taj veliki nesklad,
okrenem se, nevešt, za tišinom
i pomirim, kao Orfej nekad,
sa večitim i usamljenim snom.

Milen Milivojevic

DOK HODAŠ

Kad vazduhu ti okreneš leđa,
tad na sebe misao ne liči.
Svaki pokret na tebe podseća,
samim sobom i tobom se diči.

Noge bi se sobom ponosile,
nevidljive, od života lepše,
pokreću ih neke spoljne sile,
lete mnome i od ptica lakše.

Tim korakom kratko putovanje,
pa se neba osmehu približe:
sve veliko od tebe je manje,
sve visoko sa tobom je niže.

Milen Milivojevic

DOK PLAČEŠ

Tad se ništa ne miri sa snom,
tad misao pođe od izvora,
oblaci se nadmeću visinom,
oči su ti iza sedam mora.

Kad se sunce iza čela krije,
dve se borbe unutrašnje vode,
tad se pogled s vetrovima bije,
tad me ptice sa sobom ne vode.

Tada srce iz očiju vrca,
reke teku od sebe suprotno,
tada reči prodru mi do srca,
takav košmar zbližava nas kobno.

Milen Milivojevic

DOK SE OGLEDAŠ

Ogledalom Boginja kad minu,
radost neku u oku osetih.
Zvezda pade, ode u visinu —
misao mi zreli postade stih.

Ptice slamne na glavu mi sleću,
cvet mi crven cveta u ustima,
reči mi se u ptice premeću —
počinje već svuda da nas ima.

I dok raste dan iz moje glave,
jače prsti od očiju prže.
Začas padnem, iznad mene trave
i one me još pod sobom drže.

Milen Milivojevic

DOK RAZMIŠLJAŠ

Tad na dlanu izraste mi ruža,
tad u meni tvoja pesma klija,
tad misao postaje mi duža —
svemoćan sam tog trenutka i ja.

Tad očima jedem, ne zubima,
tad polako ulazim u travu,
tada ne znam: leto je il zima —
vreme mi se razbilo o glavu.

Tako tiho neću nikad moći
Da stihujem, a razapet tobom,
U tišini kao usred noći
Da se smejem i plačem nad sobom.

Milen Milivojevic

Piše mi se nešto nežno

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al' nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,
zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.

Goran Tadic

Zažmuri

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

Goran Tadic

Treba mi nešto tvoje

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.

Goran Tadic

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

Goran Tadic